Berlinski kongres potvrdio samostalnost Srbije i Crne Gore

Na skupu, koji je trajao od 13. juna do 13. jula 1878, nezavisnost je, osim Srbiji, priznata i Crnoj Gori i Rumuniji.

Jedan od najvažnijih političkih skupova druge polovine 19. veka na platnu Antona fon VerneraPre tačno 146 godina, 13. juna 1878, u glavnom gradu Nemačkog carstva počeo je jedan od najvažnijih političkih skupova druge polovine 19. veka, poznat pod imenom Berlinski kongres. Povod za ovaj skup, na kojem su učestvovali predstavnici najvažnijih država toga vremena, bilo je rešavanje „velike istočne krize”, koja je počela 1875, ustankom Srba u Bosni i Hercegovini, a kulminirala srpsko-turskim i naročito rusko-turskim ratom, kao i Sanstefanskim mirom iz marta 1878. godine.

Jedna od najvažnijih odluka ovog kongresa, koji je trajao mesec dana, bilo je i priznavanje samostalnosti Kneževine Srbije. Tako je Srbija, posle više od 400 godina od pada pod tursku vlast i 70 godina od početka Prvog srpskog ustanka, konačno postala nezavisna i međunarodno priznata država. Ipak, to nije značilo da su svi njeni interesi na ovom skupu ostvareni i da kongres, pored pozitivnih, nije imao i mnoge negativne posledice po celo Balkansko poluostrvo.

Tokom sedamdesetih godina 19. veka, usled povećanja dažbina i različitih pritisaka, položaj Srba u Bosni i Hercegovini postao je gotovo neizdrživ, a njihova želja za oslobođenjem od turske vlasti i priključenjem Srbiji ili Crnoj Gori sve veća. To je bio povod za ustanak koji je izbio 1875, u okolini Nevesinja, odakle se proširio na celu Hercegovinu, a potom na Bosansku krajinu i druge oblasti. Na čelu Srbije tada je bio mladi knez Milan Obrenović, koji je samo tri godine ranije postao punoletan, a najvažniji političar bio je liberal Jovan Ristić. Oni su, nošeni narodnim raspoloženjem, osećali potrebu da se reaguje, ali su razumeli složenost međunarodnih okolnosti i savete velikih sila da se „ostane uzdržan”. Ipak, 1876. godine Srbija i Crna Gora objavile su rat Turskoj.

Ovaj prvi srpsko-turski rat, poznat pod imenom Javorski rat, nije bio uspešan po Srbiju. Srpska vojska, još nedovoljno obučena i naoružana, doživela je u njemu nekoliko poraza. Ubrzo pošto je Rusija 1877. objavila rat Osmanskom carstvu, u sukob su ušle i Srbija i Crna Gora. Drugi srpsko-turski rat za Srbiju je bio znatno uspešniji od prvog, pa je srpska vojska januara 1878. oslobodila Niš, Pirot, Leskovac, Prokuplje, Vranje i druga mesta jugoistočne Srbije.

Rusija, koja je iz rata izašla kao pobednica, nametnula je Osmanskom carstvu Sanstefanski mirovni ugovor, potpisan 3. marta 1878. Njime je bilo predviđeno da Rumunija, Srbija i Crna Gora postanu samostalne države, ali i da se stvori velika Bugarska, u čiji bi sastav ušli i gradovi Pirot i Vranje, odnosno deo današnje jugoistočne Srbije, zatim najveći deo Makedonije, kao i deo današnje Grčke, istočno od poluostrva Halkidik. Sanstefanski mir nije primljen sa odobravanjem u Srbiji, a takav rasplet istočne krize nije odgovarao ni Velikoj Britaniji ni Austrougarskoj. Ove dve države insistirale su na održavanju nove mirovne konferencije, u čemu im je na kraju i udovoljeno.

Tako je u Berlinu, od 13. juna do 13. jula 1878. godine, održan sastanak na kojem su učestvovali predstavnici najvažnijih evropskih sila toga vremena – Nemačke, Francuske, Velike Britanije, Italije, Austrougarske, Rusije i Osmanskog carstva. Berlinskim kongresom predsedavao je čuveni nemački kancelar Oto fon Bizmark, jer Nemačka navodno nije imala nikakvih interesa na Balkanu, pa se verovalo da će prilikom donošenja odluka biti neutralan. Male države mogle su da učestvuju samo posredno, preko predstavnika koji su podnosili pismene predloge.

Srbiju je na ovom skupu predstavljao Jovan Ristić, vođa Liberalne stranke, bez sumnje najuticajniji i najobrazovaniji srpski političar toga vremena. Mada mu nije bilo dozvoljeno zvanično učešće, on je nastojao da vodeće evropske političare zainteresuje za srpsko nacionalno pitanje. Srbija je na kraju kongresa bila priznata za samostalnu državu. Uz to, njena teritorija bila je proširena za Niški, Pirotski, Vranjski i Toplički okrug. Nezavisnost je, osim Srbiji, priznata i Rumuniji i Crnoj Gori, koja je dobila izlaz na Jadransko more, kao i gradove Podgoricu, Nikšić i Kolašin. Bosna i Hercegovina formalno je ostala u sastavu Osmanskog carstva, ali je suštinski pripojena Austrougarskoj, čijoj je vojsci, navodno zbog „zavođenja reda”, dozvoljeno da je okupira. Može se reći da su odlukama Berlinskog kongresa interesi Austrougarske i Velike Britanije odneli prevagu u odnosu na interese Rusije.

Ovakvim rešenjima veliki delovi srpskog naroda ostali su izvan kneževina Srbije i Crne Gore. One, uz to, nisu imale ni zajedničku granicu, a Srbija je posle kongresa potpala pod snažan austrougarski uticaj. Ipak, ostvaren je glavni cilj – nezavisnost.